Sadržaj članka:

O Belkantu i tehnici pevanja

Za razliku od izvođaštva, odnosno sviranja na drugim instrumentima, glas (koji je takođe instrument) se najpre formira a zatim podučava. Proces ovladavanja vokalnom tehnikom je dugotrajan i traži stalno vežbanje, te sa negovanjem izražajne interpretacije treba početi u najranijem uzrastu.

U daljem tekstu razmotrićemo italijansku Belkanto tehniku kao jednu od mogućnosti za pravilno negovanje glasa. Upoznaćemo se sa osnovama ove tehnike i mogućim ishodima moderne nastave primenom Belkanta u samom nastavnom procesu.

Šta znači Belkanto?

Belkanto (ital. bel canto = lepo pevanje) način pevanja. Potiče iz italijanske opere, naročito opere napuljske škole od XVII do kraja XIX veka. Težište ovakvog pevanja postavljeno je na lepotu tona i pokretljivost glasa, na ukrase (trileri, pasaži, tremola, virtuozne kolorature) i kadence.

Pevač je improvizovanim ukrasima dopunjavao melodijsku liniju operskih arija, zanemarujući često izražajnost reči, ili je, radi sticanja briljantne tehnike, umetao u operske uloge druge kompozicije virtuoznog karaktera. Kako bi mladi pevači savladali zahteve tehnike belkanta, kompozitori su pisali zbirke vokaliza, koje danas najbolje pružaju uvid u estetiku belkanta.

U toku devetnaestog veka postepeno se gubila prekomerna virtuoznost i sve više preovladavalo nastojanje da se što realnije izrazi tekst. Danas belkanto generalno označava lirski stil pevanja, u kojem se prvenstveno pazi na lepotu tona, te na lakoću i preciznost izvedbe.

O Belkanto tehnici

Iako je upotreba Belkanto vokalne tehnike bila uglavnom rezervisana za solo pevački glas, ista anatomija glasovnog aparata, bilo da je reč o solo pevanju, horskom pevanju ili nastavi solfeđa takođe nameće potrebu i važnost izražajnog pevanja. Kako je uspešna primena svih principa u okviru nastavnog procesa kumulativni proces, tačnije gradi se na realizaciji svih ostalih koji mu prethode, jasno je da nije realno očekivati efikasnost vokalne tehnike i umetničkog pevanja ukoliko se sa primenom počne tek negde na polovini školovanja.

U daljem tekstu apostrofiraćemo osnovne principe Belkanto tehnike kojih se treba pridržavati u cilju što efikasnijeg razvoja vokalnog aparata.

Pevačevo držanje

Stav pevača (učenika) treba da bude prirodan i ležeran. Da bi se glasovnom organu omogućila savršena sloboda tokom pevanja, svi mišići koji okružuju ove delove tela moraju biti potpuno relaksirani. Telesni stav u celini mora biti lagodan i udoban.

Dah

Pravilno disanje igra ključnu ulogu u finom pevanju. Potreban nam je dah da bismo pevali – glasne žice ne mogu i neće vibrirati bez pomoći daha. Cilj disanja jeste uspostavljanje okruženja u telu koje će biti pogodno za fino pevanje. Moglo bi se čak reći da se tokom čina disanja stvara vokalni instrument.

Drugim rečima, umesto stvaranja napetosti punjenjem grla i mišića grudnog koša uzimanjem snažnog udaha, treba razmišljati o praznini i otvorenosti ovih šupljina kao da dah pada u donji deo pluća. Ovo osigurava pripremu raspoloživog prostora i šupljina za stvaranje optimalnih vibracija i rezonance.

Najbolja provera opuštenosti čitavog disajnog aparata jeste prisećanje osećaja zazeva. Ova pasivna, naizgled oslobađajuća reakcija koja se dešava sama od sebe – otvara donji deo pluća stvarajući vakuum u ovom prostoru. Kako se vazduh sada nalazi nisko u telu i daleko od grkljana, daleko je lakše kontrolisati i stvoriti rezonirajući ton.

Kontrola daha je temelj sveukupnog rada na glasovnoj reprodukciji,

te najpre treba raditi vežbe disanja, a potom tonskog ataka.

Vrste disanja

Postoje tri disajna pokreta odnosno tri vrste disanja:

Dijafragmatsko ili abdominalno;
Klavikularno (lat. Clavicula = ključna kost, prev.);
Bočno ili interkostalno

Prirodno disanje zdrave osobe jeste dijafragmatsko ili abdominalno. Ovim načinom disanja pluća se šire i kao posledica toga, primaju veću količinu vazduha. Drugim načinima disanja pluća se samo delimično ispunjavaju, te se stoga javlja potreba za češćim udasima i nemogućnost pevanja dugih fraza na jednom dahu.

Promišljen i postupni razvoj glasovne reprodukcije razviće veliku elastičnost, kao i veliku kontraktilnu snagu mišića glasovnog organa, ne izazivajući nikako zamor. Efikasno disanje takođe treba biti tiho. Buka koju čujemo pri lošem udahu jeste od trenja koje postoji između vazduha koji pokušava da uđe u pluća i grla i glasnih žica koje su polu zatvorene. Ovo trenje ima tendenciju da isušuje glasne žice i kompromituje njihovu sposobnost proizvodnje lepog tona i pevanja tokom dužeg vremenskog perioda.

Prilikom oslobađanja dijafragme i rebara koji stimulišu udisaj, grlo i glasne žice moraju se simultano osloboditi i potpuno se otvoriti kako bi dah brzo i tiho pao na dno pluća. Grlo stoga ne igra nikakvu ulogu u finom disanju.

Čim su pravila disanja usvojena i ispravno se primenjuju može se početi sa vežbom tonskog ataka.

Ataka

U vokalnoj tehnici ataka podrazumeva početak emitovanja zvuka. Izraz ataka tona nastao je u italijanskom pevačkom jeziku od glagola attaccare – napasti, što može asocirati na energičnu napetost u larinksu pri nastajanju tona. Drugo značenje pomenutog izraza jeste priljubiti se, priključiti se, nešto započeti. Italijanski klasici vokalne muzike sigurno su asocirali na ovo drugo značenje, na početak tona sa manje agresivnim osećajem u larinksu. U srpskom jeziku su se odomaćila dva adekvatna izraza – početak tona i zapev. Da bi se ostvarila pravilna ataka stara italijanska škola je predlagala sledeće uslove:

Pravilan položaj tela
Čvrsto na nogama
Glava pravo
Ramena spuštena, lopatice raširene.
Pravilan dah.
Pravilan položaj organa rezonatora (usne, donja vilica, jezik)
Pravilan položaj larinksa

Tonovi pogodni za izvođenje vežbi za ataku jesu tonovi srednjeg registra. Učenik treba da otvori usta prema navedenom postupku, uzme vazduh i zapeva uz dobro otvoreno grlo slog „la“, počinjući na tonu koji mu je, u poređenju sa ostalim najbolji, između piana i fortea. Jezik treba držati što moguće ravnijim, ne povijati ga uvis. Vokal „a“ pritom treba da zvuči kao u reči „father“ (engl. otac). Uz dobro otvoreno grlo, ton bi trebalo da zvuči postojano. Morao bi se osećati appoggio (tačka oslonca). Jedino će tako čvrsto utemeljen glas biti uvek čujan, čak i u pianissimu.

Usta

Usta treba da budu otvorena prirodno, puštajući da brada padne, kao kada se izgovara A (ne previše široko). Mišići donje vilice imaju veliku moć kontrakcije (nužnu radi žvakanja) i neće na samom početku ostati relaksirani u celoj dužini trajanja zvuka, ali će vežbom postići traženu gipkost.

Tonska artikulacija u Belkanto tehnici

U cilju postizanja zadovoljavajućeg rezultata učenicima u prevazilaženju prepreka treba pomoći tako što ćemo zadatke izložiti prirodnim i progresivnim redom. Od suštinske je važnosti da mehanizam glasa bude uvežban za izvođenje svih mogućih ritmičkih i muzičkih oblika pre nego se pređe na estetski deo pevačke umetnosti.

Neophodno je najpre savladati osnovne tipove tonske artikulacije: legato (ital. = vezano), staccato (ital. = odvojeno), portato (ital. = nošeno) i martellato (ital. martellare = čekić).

Kod legata vezivanje tonova treba da bude spontano, čisto, brzo i bez prekidanja glasovnog toka. Belkanto majstori smatrali su da ne bi trebalo uvežbavati druge kvalitete dok se ne ovlada ovim tipom artikulacije.

Za razliku od legata, stakato karakteriše odvojeno atakiranje tonova koje se izvodi udarom glasnica, čime se može postići elastičnost lenjog glasa.

Portato predstavlja tzv. nošenje tona, koje može obuhvatati rastojanje od polustepena, pa sve do rastojanja između krajnjih tačaka glasovnog raspona.

Martelato označava snažno naglašavanje svakog pojedinačnog tona, ali bez izdvajanja iz celine kojoj dati ton pripada.

Pored osnovnih tipova tonske artikulacije, principi Belkanto tehnike uključuju i sledeće:

Portamento – vezivanje tonova u pasažu jednog za drugim, u savršenoj proporciji i jedinstvu, kako u silaznom kretanju prilikom reprodukcije, tako i u uzlaznom smeru;
Messa di Voce (ital. = postavka glasa) – postepeni krešendo i diminuendo na dugom notnom trajanju;
Mezza voce (ital. = pola glasa) – tiho, ali podržano pevanje, pri čemu je potrebno isto toliko snage kao za glasno pevanje;
Balans svetlo – tamno.

Pojedini vokali su nesumnjivo svetliji po svojoj prirodi, dok su drugi tamniji. Svetlo – tamno princip nastoji da ublaži ove bitne razlike uspostavljanjem proporcije svetlosti i tame u kvalitet glasa preko čitavog spektra samoglasnika, bez obzira na njihove individualne karakteristike, čime se dobija homogeni ton, kao i konzistentna ravnoteža viših i nižih tonova.

Ovaj pristup ima prednost kod vokalnih ansambala, posebno kod poboljšanja tona, stapanja u ansambl i intonacije. Karakteristično je da kada se pevaju svetliji vokali, glasovi određenih učenika će se isticati.

Ostali samoglasnici kao što su “o” “i” “u” su na drugom kraju spektra i pretenduju da zvuče prigušeno i ravno. Za razliku od svetlijih samoglasnika, kada se ovi samoglasnici reprodukuju loše imaju tendenciju da spuštaju intonaciju grupe. Kako bi se isključile ove prirodne tendencije rezonancije, potrebno je osvetliti tamnije samoglasnike, kao i zaobliti svetlije.

Cilj je, dakle, da iako postoji mnogo različitih rezonantnih mogućnosti zvučnosti samoglasnika, postoji jedan homogeni svetlo – tamno kvalitet u čitavom spektru samoglasnika, mnoštvo samoglasnika, ali jedan konzistentan vokalni kvalitet. Kada učenici istovremeno nastoje da ostanu u intonaciji, kao i svetlo – tamno karakteru reprodukovanih samoglasnika, njihovi glasovi se sinhronizuju i zvuk grupe/ansambla je potpuno usklađen.

Apođatura glasa

Belkanto model podrške/apođature direktno je povezan sa samim tonom. Apođatura ohrabruje izvođače da svoj glas umesto iskustva “van tela” reprodukuju unutar tela, koristeći sve svoje potencijale za optimizaciju rezonance. Na ovaj način, telo izvođača prihvata glas, umesto da ga odbacuje.

Belkanto majstori smatrali su da osećaj povezanosti između kontrole disanja, vibracije i rezonance – apođaturu, pevač nikada ne treba da izgubi dok peva.

Baš kao što nikada ne možemo videti čelistu kako uklanja žice sa svog instrumenta i svira samo po žicama svojim gudalom, isto tako pevači ne pevaju samo glasnim žicama i grlom, već da bi omogućili vibraciju svojih glasnih žica koriste odjek celokupnog instrumenta – tela. Na taj način, telo postaje instrument glasa, čije prave boje i karakter se otkrivaju kroz pevanje, koje postaje čin neopisivog zadovoljstva. Lep vibrato u glasu, stabilan i slobodan, je potvrda dobro uravnotežene funkcije apođa.

Poteškoće u vokalnoj reprodukciji

Preterana količina vazduha

Problemi preterane količine vazduha prilikom reprodukcije u velikoj meri su zastupljeni. Naime, učenici pre početka pevanja imaju običaj da udahnu nepotrebno veliku količinu vazduha koja sa sobom povlači podignutu dijafragmu, uvučen stomak, zatvaranje grla i vokalnog aparata, podignuta ramena, glavu ili suviše podignutu ili preterano spuštenu, tako da u oba slučaja ona sputava prirodnu cirkulaciju vazduha kroz vokalni aparat, začuđen izraz lica, grč facijalnih mišića, podignute obrve.

Neujednačeni registri

Što se tiče registara, kod nekih glasova registri se prirodno stapaju, i prelaz iz jednog u drugi nije osetno uočljiv. Tamo gde slučaj nije ovakav potrebno je nastaviti vežbanje za izjednačavanje prelaznih tonova. Tonovi u blizini mesta promene registra moraju se uvek pevati s velikom pažnjom. Tonovi moraju postati izjednačeni tako da zvučna uravnoteženost bude sprovedena od najniže do najviše note u lestvici.

Nečisti i niski tonovi na završetku prelaza iz nižeg u viši registar posledica su slabosti dijafragme, koja nije sposobna da ton podrži punim pritiskom. Neujednačeni tonovi i poteškoće u glasovnoj reprodukciji kod promene registra rezultat su neispravnog disanja. Disanje mora da bude mirno i lagodno, kada je tako, nema straha od poteškoća pri promeni registara.
Subjektivne smetnje
U pojedinim slučajevima postoje i subjektivne smetnje u glasovnom aparatu kao što su mutacija, šuštanje glasa, mali dijapazon, dublji registar…

Zaključak

Muzički ukusi, stilovi i običaji podložni su stalnoj promeni. Belkanto tehnika razvijala se tokom dužeg vremenskog perioda sublimirajući sve nivoe vokalne tehnike koji su joj prethodili.

Danas je prisutno mnogo bolje razumevanje načina na koji vokalni sistem funkcioniše. Takođe, sistem nastave u odnosu na period procvata Belkanta, gde je učenik živeo sa nastavnikom godinama i dobijao intenzivnu obuku svakodnevno, danas se drastično razlikuje. Osim toga, ne postoje dva studenta sa istim problemima i istovetnim reakcijama na instrukcije.

Dakle, nastavnik mora težiti ka otkrivanju najboljeg načina koji je potreban za rešenje problema svakog pojedinca. Najvažnije je, da je rad na vokalnoj tehnici dug i težak proces, koji se ne može požuriti. Kako smo u današnje vreme naviknuti na mentalitet „više, brže, jače“, takav koncept je sve teže prihvatiti.

Ako možemo pristupiti informacijama iz celog sveta u sekundi,

zašto su potrebne godine da se savlada vokalna tehnika?

Usled brzog razvoja trenutne tehnologije i dostupnosti informacija učenici iziskuju rešavanje problema u trenu. Nažalost, muskulatura larinksa ne razvija se tako brzo.

Iako vremenski dug, proces razvoja vokalnih sposobnosti putem Belkanto tehnike ima svoje prednosti: povećanje glasovnog ambitusa, veću preciznost intonacije, bogatu glasovnu teksturu, predivan ton, jedinstven zvuk i još mnogo toga.

Kada razvoj vokalne tehnike dođe do trenutka u kojem učenik može da peva „nesvesno“, tada nastupa usavršavanje osnova. Tehnika zapravo postoji kako bi učenik iskazao svoje emocije, osećanja, dubinu svoje ličnosti u formi vokalne reprodukcije.

Povezivanje ove tehnike sa savremenim nastavnim procesom čini se primenljivim, štaviše, višestruko korisnim, stoga je nesumnjivo da primena principa Belkanto tehnike u savremenoj nastavi predstavlja siguran put ka dobro izbalansiranom glasu, neophodnom činiocu za kvalitetnu vokalnu reprodukciju.

Poslušajte Belkanto ariju “Casta Diva” iz opere “Norma”, kompozitora Vinčenca Belinija:

LITERATURA

Lamperti, Đ. B., (2014)., Tehnika belkanta., Beograd.
Lešnik, I., (2009)., Vokalna tehnika učiteljev in kakovost petja učencev v prvem triletju osnovne škole.
Markezi, M., (2008)., Belkanto: teorijski i praktični metod pevanja., Beograd.
Matorkić-Ivanović, B., (2007)., Mogući putevi umetničkog pevanja u nastavi solfeđa., U zborniku IX pedagoški forum (Izd.), Pokret u muzičkim i scenskim umetnostima, (85-91)., Beograd: Fakultet muzičke umetnosti.
Muzička enciklopedija., (1971)., Jugoslavenski leksikografski zavod., Zagreb.
Pilotti, K., (2009)., The road to Bel Canto.
Cvejić, B. i D., (1994)., Umetnost pevanja., Beograd.

BLOGOVANJE

BELKANTO = LEPO PEVANJE, Ukratko o ovoj tehnici pevanja