Šta u muzici označava termin intonacija?

Korepetitor na početku muzičke probe odsviranim tonom na klaviru daje intonaciju. Na primer- kontrabasisti ili nekom drugom instrumentu da bi se “naštimovao”.
Izraz intonacija

(italijanski: intonazione, francuski: intonation, engleski: intonation, nemački: Intonation, rusKI: intonaciя) je latinska reč koja u muzici ima više značenja:

Odnos tonskih visina pri izvođenju:

To je otpevani ili odsvirani ton, interval ili akord od strane horovođe na početku probe sa horom ili javnog izvođenja neke horske kompozicije. Tada svaki pevač čuje i “uzme” početni ton svoje deonice (vidi a kapela).
Kamerni ton a1 kojeg klavirista daje instrumentalnom solisti sa kojim treba da svira na probi ili muzičkom nastupu.
Kamerni ton a1 kojeg oboista svira orkestarskim muzičarima da bi mogli da naštimuju tj. usaglase tonske visine svojih instrumenata pre probe u orkestru ili na javnom nastupu.

Nastanak solmizacije/ intonacije

Srednjovekovno zapisivanje melodije u neumama:

Visina tona je bila neprecizna – neume su mogle ukazati samo na dizanje i spuštanje glasa.
Jedini način učenja novog napeva bilo je učenje po sluhu.
Nije postojala mogućnost samostalnog učenja napeva.

Guido Aretinski

„Vaši učitelji mogu pustiti učenike da sto godina pevaju dan i noć i oni neće bez podučavanja moći izvesti niti jednu jedinu antifonu!”

Guido Aretinski bio je jedan od najvećih muzičkih pedagoga svih vremena.

Pronašao je notne crte:

U početku je uveo samo dve crte – crvenu za označavanje tona „f“ i žutu za označavanje tona „c“. Kasnije dodaje još dve crte → temelj razvoju notnog pisma.

Pavle Đakon

Himna Svetome Ivanu, autora Pavla Đakona, iz VIII veka → svaki polustih počinje za ton više!

Sa svojim karakterističnim slogovima „ut, re, mi, fa, sol, la“– uporište za tonove „c, d, e, f, g, a“.

Guidova ruka

Sredstvo za predočavanje tonskog sistema. Pogledajte na fotografiji kako izgleda Guidova ruka:

Bartolomeo Ramis de Pareia

U delu „Da musica tractatus” Bartolomeo Ramis de Pareia ukazao je na nedostatke heksakordalnog sistema i umesto šest Guidovih slogova uvodi osam:

Psal-li-tur per vo-ces is-tas.

Slogovi „tur-per“ predstavljaju polustepene, a „psal-tas“ interval oktave.

Anzelmo iz Flandrije

Pridružio Guidovu heksakordu slogove „si” i „ho”. Tako je nastao niz:

ut, re, mi, fa, sol, la, si, ho

Hubert Waelrant

Oktavu je nazvao istim imenom! Ovako je Hubert Waelrant zamislio tonove:

Ut, re, mi, fa, sol, la, si, ut

Kasnije, u drugoj polovini I veka, slog „ut“ zamenjen je slogom „do“ jer slog „ut“ nije prikladan za pevanje. Tu promenu izvršio je Otto Gibelius.
Solmizacija postaje niz apsolutnih oznaka za tonove – imena tonova po klavirskim dirkama tj. po odgovarajućim otvorima na duvačkim instrumentima

C, D, E, F, G, A, H

Jedan solmizacijski slog označava dva – tri tona, ali i tonaliteta : C-dur, Cis-dur i Ces- dur će se izgovarati kao „do, re, mi, fa, sol, la , si, do“ – pevanje i mišljenje se podudara samo u slučaju C-dura; pri pojavi alteracije pevač to rešava misaonim „uzimanjem u obzir“. Bilo je pokušaja da se uvedu slogovi za povišene i snižene tonove kako bi svaki ton imao svoje ime ali to nije prihvaćeno.

Metoda intonacije: tonik-solfa

Sarah Ann Glover

Cilj pojednostavljanja učenja pevanja crkvenih pesama
Uvela je solmizacijske slogove u relativnom značenju pri čemu su se u zapisivanju upotrebljavali samo konsonanti (slovna notacija).
Metoda je postala poznata kada ju je verski službenik dr John Curwen razradio i objavio u priručniku „pevanje za škole i društva“.
Metoda se ne koristi notama već samo solmizacijo To je relativna metoda sa solmizacijskim slogovima „do, re, mi, fa, so, la, ti, do“ koja označavaju bilo koju dur-lestvicu.
„Sol“ je pretvoren u „so“ kako bi svi slogovi bili jednaki s obzirom na broj glasova, ali i zbog olakšanog izgovora susednih tonova „sol, la“ budući da „sol“ završava istom konsonantom kojim završava „sol“. Sedmi stupanj „si“ je zamenjen slogom „ti“ kako bi se izbegli nesporazumi kod alteracija („si“ je povišeni „so“).
Alterirovani povišeni tonovi su: do=di, re=ri, fa=fi, so=si, la=li; a sniženi: ti=tu, la=lu, mi=mu, re=ru („so“ se ne snižava već se povisuje „fa“.
Ritmičke oznake: slične francuskoj brojčanoj metodi.
Jedan solmizacijski znak je jedna doba. Produženje dobe označava se crticom pokraj odgovarajuće dobe, a više slogova na jednu dobu crtom iznad slogov
Uzdignuto slovo označava funkciju tona u polaznom tonalitetu, dok slovo u ravni s ostalima označava funkciju koju slog ima u novom tonalitet
Protivnici te metode bili su profesionalni muzičari koji su se bojali za budućnost muzike budući da u ovoj metodi nije predviđen prelaz na notno pismo.

Metoda Tonika-Do

Naziv za način rada na savladavanju intonacije koji je u Nemačkoj razvila Agnes Hundoegge
Iz tonik-solfa metode preuzela je solmizacijske slogove i Curwenovu fonomimiku. Razlikuje se od metode tonike-solfa po tome što metoda Tonika-Do predviđa prelaz na normalno notno pism
Kritika Požgaja: S obzirom da će „do“ uvijek biti tonika u dur-tonalitetu (odnosno prvi stupanj dur lestvice), a „la“ tonika mola (odnosno prvi stupanj mol lestvice) nelogičan je naziv ove metode „Tonika-Do“. Ta bi se metoda trebala nazvati metoda „Tonika-Do,la“.
Ova se metoda koristi fonomimikom, modulatorima, slovčanom notacijom, do-ključem, ritmičkim tabelama, relativnom i „normalnom“ notacijom…
Alteracije se rešavaju slično kao i u metodi tonik-solfa → uzlazno: do, di, re, ri, mi, fa, fi, so, si, la, li, ti, do; silazno: do, ti, tu, la, lu, so, su, fa, mi, mu, re, ru, do.
Kod modulacija slično kao i u metodi tonik-solfa → ton na kojem se odvija prelaz, s obzirom da je promenio funkciju, menja i solmizacijsko ime.

Metoda tonskih reči Carl Eitza

Carl Eitz je izradio metodu tonskih reči. Ova metoda nije stvorena kako bi postala metodom intonacije već je stvorena da bi otklonila nelogičnosti sistema imenovanja tonova abecedom i solmizacijom.

Njegova kritika:

Glavni nedostatak abecede leži u tome što se tonovi C-dura (c, d, e, f, g, a, h) smatraju osnovom sistema, a tonovi cis, dis, ces, des,… izvedenima → C-dur se ni po čemu ne razlikuje od ostalih dur-tonalitet
Pogrešno je posmatranje tonova „izvedenica“ – np ton „fis“ kažemo da je povišeni ton „f“, ali u G-duru on je sedmi stupanj i on nema ništa sa tonom „f“. Identična je situacija i sa svim ostalim izvedenim tonovima.
Carl Eitz izradio je sistem imenovanja tonova, sistem tonskih reči – tzv. Tonwort metodu.

Po toj metodi tonovi se imenuju na sledeći način:

Pri izboru tonskih reči Eitz se rukovodio određenim lingvističkim osobitostima nemačkog jezika. S obzirom na izbor konsonanata i vokala, sistem se odlikuje visokom logičnošću.

Konkretan primer na nekim lestvicama:

Tonske reči imaju mogućnost ukazivanja na enharmoničnost jer enharmonijski tonovi imaju isti konsonant, npr. ges i fis se imenuju kao pu i pa (zajednički konsonant im je „p“). Isti vokali ukazuju na polustepenske razmake, a isti konsonanti na enharmoničnost→ sistem „tačno izražava stvarne muzičke odnose“.

Nedostatak metode:
Postoje situacije u kojima npr. ton fis je izveden iz tona „f“ → slučaj alteriranih tonova.
Eitzov sistem alterirane tonove tretira kao vođice u odgovarajućim tonalitetima. Eitz je alterirane tonove shvatao kao različite stupnjeve a ne kao različite pozicije istoga stupnja.

Metoda Jale – Richard Munnicha

Jale – naziv za metodu svladavanja intonacije i ritma. Sadrži posebne tonske slogove sazdane na Eitz-ovim principima (isti vokal za polustepen), zatim poseban sistem metroritmičkih slogova i sistem fonomimičkih znakova (ponešto drukčijih ako je poredimo sa metodom tonik-solfa).
Slogovi su izabrani prema lingvističkim karakteristikama pojedinih glasova i prema zahtevu da se istim vokalom ukaže na dijatonski polustepen:

JA, LE, MI, NI, RO, SU, WA, JA

Nadam se da primećujete da se vokali pojavljuju abecednim redom: a, e, i, o, u.

Celi niz (s alteracijama) izgleda ovako ⇓

Niz se lako nauči i shvati zahvaljujući konsekventnosti u izboru glasova. Prvo se savladav jedan opšti dur-tonalitet – relativno – a prelaz na apsolutnu notaciju neće biti problem. U ovoj se metodi koristi j-kljuć. Mol kao tonski rod se obrađuje kao paralela dura.

Kodalyjeva metoda

Kodalyjeva metoda je konsekventno razrađena metoda relativne intonacije.
Polazište: Anhemitonska pentatonika → melodijski sklopovi u pentatonskom sistemu su vrlo jednostavni i jasni (nema smanjenih niti povećanih intervala, niti polustepena).

„Najveći problem u intonaciji je polustepen… pentatonske melodije su interesantne i raznolike… a mogu se pevati savršenom jasnoćom. Kada dete nauči da se kreće unutar tog sistema uvođenje polustepena više neće biti tako teško.“

Način rada ne razlikuje se od onog u metodi tonika-do što podrazumijeva
korišćenje: relativne notacije (do-ključ), fonomimike, govorenih trajanja i sl.

Solmizacijski slogovi: „do, re, mi, fa, so, la, ti“ u relativnom smislu.
Alteracije se označavaju slogovima: „di, ri, fi, si, li“ za povišenje i „ra, mo, lo, ta“ za sniženje. Peti stupanj se ne snižava već se povisuje četvrti.
Fonomimika – znakovi su preuzeti iz metode tonik-solfa.
Kodalyjev pristup je razrađena metoda tonika-do.
Plakate u PDF formatu, sa znakovima za svaki ton Kodalyjeve metode možete preuzeti na kraju ovog članka.

Metode apsolutne intonacije

Metode apsolutne intonacije odbacuju relativno imenovanje tonova, a intonacijske probleme rešavaju savladavanjem intervala bez obzira na funkcije koje pojedini tonovi imaju unutar tonaliteta.
U apsolutnu metodu spada i metoda Tonwort– Carla Eitz-a.
Zbog činjenice da se radi o savladavanju intervala taj se pristup često nazivaintervalskom metodom.
U ovoj se metodi radi o shvaćanju tonova onako kako su napisani – o apsolutnom shvaćanju. Polazna osnova apsolutnih metoda čini lestvica ili neki njen deo – trikord, tetrakort, pentakord, heksakord. Učenici prvo savladavaju sekunde, pa terce, kvarte… Veći intervali se uvežbavaju uz pomoć tonova koji se mogu umetnuti između graničnih tonova konkretnog intervala.

Često se koriste sekvencirani melodijski pomaci (opasnost od mehaničkog pevanja):

Za osamostaljivanje intervala tj. uvježbavanju intervala izvan konteksta vežbi mogu poslužiti neki lakši intervalski pomaci, npr. kvinta se u početku može intonirati kao deo dur ili mol trozvuka u kom će se terca prvo pevati glasno, a kasnije će se samo zamišljati:
Do – mi – sol
Do – o – sol
Do (mi) sol

Naročito je potrebno da se dobro ovlada oktavama jer one značajno olakšavaju pevanje nekih drugih intervala poput seksti ili septima.
Posebno olakšanje za savladavanje intervala predstavljaju pesme ili muzički primeri u kojima se takav interval može pronaći:

„Dobro je svaki novi interval uvesti pevanjem karakteristične popevke koja počinje tim intervalom.”

Rad na intonaciji po apsolutnoj metodi se izvodi odmah na linijskom sistemu i na notama kao stvarnim znakovima; učenju apsolutne metode prethodi teorijsko upoznavanje s ritmom, merom, linijskim sistemom, notama…
Vežbanje intonacije po apsolutnoj metodi se vrši tako da učenici gledajući u notni tekst ponavljaju ono što im peva ili svira na klaviru nastavnik – apstraktna metoda.

Konkretizacija postupka:

Konkretna metoda – izgovaranju apstraktnih solmizacijskih slogova prethodila je konkretna dečja pesmica.
Karakteristika apsolutne metode – klavir kao stalno pomagalo u postavljanju i kontroli intonacije.

Funkcionalna metoda M.A.Vasiljevića

Ova se metoda ne razlikuje od metode tonika-d. Solmizacijski slogovi: „do, re, mi, fa, sol, la, si“.
Kritika metodi: Cela prva godina se bazira na tonalitetu C-dura – nefunkcionalnost.
Uspostava i učvršćivanje tonske predodžbe – birane odgovarajuće pesme koja će poslužiti kao model → kao i u Guidovu slučaju samo što je u ovoj metodi za svaki stupanj predviđen novi nape
Pesme su većinom narodne – zato se ova metoda naziva i „narodna funkcionalna metoda“.
Jedna od pesama – modela je Majski pozdrav Miloja Milojevića kojoj je svrha da odigra ulogu identičnu onoj koju je odigrala Himna Sv. Ivanu:

Funkcionalna metoda Elly Bašić

Metoda je relativne intonacije u kojoj se polazi od „principijelnog gledišta, da se osveštavanje osećaja tonaliteta može zasnivati samo na muzičko – psihološkoj logici funkcija stupnjeva…“
Obrada i osveštavanje odnosa unutar jednog opšteg dur i mol tonaliteta.
Novina: dur i mol tonaliteti se obrađuju kao istoimeni tonaliteti, a ne kao paralelni → tu je princip tonika-do dosledno proveden.

„Nasuprot uobičajenom zaobilaženju problema mol tonaliteta, organski, logično suprotstavljanje tih dvaju – podjednako važnih fenomena – omogućuje daleko lakše savladavanje većeg gradiva u godini. U istom vremenskom rasponu, u kojem je nastava dosada savladavala samo osnovni dur-tonalitet (C-dur), funkcionalna metoda, s manje napora i više preciznosti omogućuva usvajanje principa dura i mola.“

Elly Bašić je svojoj metodi prilagodila solmizacijske slogove:

Dur: Do Re Mi Fu So La Ti Do
Mol (prirodni): Do Re Nja Fu So Lje Te Do
Mol (harmonski): Do Re Nja Fu So Lje Ti Do
Mol (melodijski): Do Re Nja Fu So Lje Ti Do
Dorska: Do Re Nja Fu So Le Te Do
Frigijska: Do Ru Nja Fu So Lje Te Do
Lidijska: Do Re Ma Fi So Le Ti Do
Miksolidijska: Do Ru Ma Fu So Le Te Do

Svi modusi kao i dur i istoimeni mol svedeni su na jednu toniku.

Karakteristike funkcionalne metode:

U prvoj godini se radi u okviru C-dura i c-molla
Rano se ukazuje na relevantnost mere
Otklanja se klavirska pratnja pri pevanju čime se teži čistoći netemperovanog pevanja

Fonomimika – vizualno predočavanje visinske dimenzije muzike kao vertikalne

Fonomimika (grč. Fone = glas, mimeomai = oponašam) označava pokrete i/ili položaje rukom koji očito predočavaju visinske relacije među tonovima.

Heironomija

Pokreti rukom koji su označavali tok melodijske linije u staroj Grčkoj.
Koristila se i u srednjem veku sve do razvitka notacije.
To nisu bili znakovi za čvrste tonske odnose nego je imalo svrhu podsetnika onima koji su napev već poznavali.

Težnja da se rukom prikažu tonski odnosi odrazila se i u poznatoj Guidovoj ruci!
Ruka – modulator (pet prstiju ruke označava linijski/notni sistem):

Pentatonska ruka

Pentatonska ruka predstavlja slogove la-do-re-mi-so(l) (tri srednja prsta ukazuju na blizinu tonova do-re-mi):

Postoji francuska i engleska fonomimika

Francuska – je prostorna; radi se o tome da se odnosi među stupnjevima lestvice prikažu različitim položajima ruke u odnosu na telo.

Engleska – glavna se pažnja posvećuje obliku šake; položaj ruke nije od presudne važnosti pa se kretanje iste odvija u manjem prostoru. Ovu fonomimiku preuzela je i metoda tonika-do. Munnich u Jale metodi razvio je varijantu engleske fonomimike.

Izvor metode intonacije

Metodu biramo prema objektivnoj proceni prednosti i nedostataka jednih i drugih metoda. U opšteobrazovnoj školi metoda mora biti relativna a u muzičkim i jedna i druga pod uslovom da u relativnim metodama od početka težimo razvijanje divergentnog (razilazećeg) muzičkog mišljenja.
Zbog ograničenosti u vremenu rad prema apsolutnoj metodi nema gotovo nikakvih izgleda za uspeh.
Najčešće se u nastavi biraju metode tonik-solfa i tonika-do od relativnih metoda intonacije zbog jednostavnosti i opšte poznatosti.

Funkcionalna metoda Elly Bašić izgrađena je na nekim teoretskim pretpostavkama koje bi se teško mogle prihvatiti.
Vasiljevićeva metoda nije posebna metoda već je to primena metode tonika-do.

U profesionalnom muzičkom obrazovanju predlaže se metoda apsolutne intonacije iz sledećih razloga:

Relativne metode otežavaju shvatanje atonalne muzike
Apsolutne metode usklađenije su s početnom nastavom na instrumentu

Apsolutne metode se u početnoj fazi bitno ne razlikuju od relativnih metoda. Razlika je očita kasnije, a ogleda se u težnji da se odupre od jednoznačnosti funkcionalnih karakteristika stupnjeva lestvice, intervala i akorda kako bi se moglo pristupiti atonalnoj muzici „nefunkcionalno“.

Može li se isti cilj postići i relativnim metodama?

Rešenje se može pronaći u mađarskim školama.
Čim se uspostave funkcije u toj metodi rada – Kodalyjeva metoda – pristupa se njihovu defunkcionaliziranju. Učenik se navikava da svaki interval, vežbaju i sa drugim mogućim parovima slogova, npr.:

Takvim razbijanjem funkcionalnosti putem razvoja divergentnog mišljenja možemo doći do istog cilja kao i što dolazimo s metodom apsolutne intonacije – ali na lakši i prirodniji način!
U našoj muzičkoj praksi teži se ka tome da se učenje započne s relativnom metodom, te da se kasnije učenik prebaci na učenje apsolutne metode → često takav način rada učenicima otežava savladavanje intonacije.

Može se dogoditi da učenik prihvati „novi“ način pevanja, ali u sebi ostaje pri svome.

Često sami profesionalni muzičari pokazuju određenu vrstu prezira prema relativnim metodama: neki „teoretičari“ smatraju kako su solmizacijski slogovi samo „poštapalice“ kojih se treba što pre osloboditi. Takav prezir čudi s obzirom na to da se klasična harmonija temelji na logici stupnjeva, dakle na funkcijama u tonalitetu.

BLOGOVANJE

Šta je intonacija i koje su to metode intonacije?

Šta u muzici označava termin intonacija?